Divčibare su iz godine u godinu sve popularnije među turistima. Da bi imali ugodan odmor, potreban vam je lep i proveren apartman. Ako tražite pojam ”Divčibare smeštaj” ili ”Divčibare apartman” – na pravom ste mestu.
Za vas smo pripremili apartmane u novim zgradama, lux opremljene, na više top lokacija. U ponudi su svi novi apartmani i možete ih videti ispod a klikom na određeni apartman, otvorićete stranicu gde ćete moći o tom apartmanu da saznate više informacija i da ga rezervišete.
Za sve informacije i rezervacije kontaktirajte nas na: 063/290-180 (sms, poziv, viber) ili preko maila: kontakt@smestajdivcibare.com
Ako tražite pet friendly smeštaj odnosno pet-friendly apartman na Divčibarama, predlažemo da nas pozovete i da se dogovorimo oko svih detalja.
O Divčibarama
Divčibare. Krajolik koji nudi odmor od gradske vreve i poziva na avanturu.
Svež vazduh, udobne pešačke staze, prekrasni vidikovci, dobra hrana i prijatni domaćini, sve ovo čini Divčibare jednom od najomiljenijih izletničkih tačaka ili destinacija za duži odmor u Srbiji.
Šta su, zapravo, Divčibare? Kako su dobile ime i kakva se priča krije iza ovog, sada već uveliko tradicionalnog odmarališta na ovim prostorima?
Divčibare plene svojom lepotom, opčinjavajući kako stanovnike naše zemlje, tako i posetioce iz regiona i inostranstva.
Divčibare su planinsko polje u blizini Valjeva. Samo istoimeno naselje i danas popularno turističko mesto smešteni su na planini Maljen, koja čini deo planinskog venca u ovom delu Zapadne Srbije.
Samo polje prostire se između Crnog vrha, preko Paljbe i Golupca, do Velikog brda.
Najviši vrh u ovom području je Kraljev sto, na 1104 metara nadmorske visine, dok se divčibarsko polje nalazi na 980 metara.
Zahvaljujući svojoj lokaciji, Divčibare imaju blagu, prijatnu i nadasve lekovitu planinsku klimu.
Istorija Divčibara može se pratiti u davnu prošlost, mnogo pre nego što je ovo mesto postalo banjska i turistička destinacija.
No, počnimo od onoga što kopka svakog radoznalog putnika – zašto se Divčibare tako zovu?
Kako su Divčibare dobile ime?
Ime Divčibare, kao i mnogi toponimi širom sveta, da se objasniti jednom pričom iz narodnog predanja.
Iza mnogih toponima, pa i iza onoga prelepih Divčibara, kriju se tužne priče, često vezane za nečiju smrt ili tragičnu sudbinu.
Ime Divčibare zapravo je oblik naziva ‘devojačko bare’, kao uspomena na jedan nesrećan događaj i smrt mlade čobanice. Prema predanju, devojka se utopila u lokalnoj reci.
Kako priča kaže, Crna Kamenica, koja danas protiče kroz mesto Divčibare, nabujala je posle obilnih letnjih kiša i, nažalost, odnela devojčin život. Otud se ovo mesto na planini Maljen naziva Divčibarama.
Naziv je veoma star. Naselje Divčibare je pomenuto u turskim defterima još u poznom petnaestom veku, u preciznim popisima koje su vršili službenici Otomanskog carstva. Divčibare su tada pripadale smederevskom sandžaku, kako su i popisane.
Divčibare i ‘crnogorske planine’
Treba pomenuti i nazive planinskog venca Povlen, Maljen i Suvobor, s obzirom da je čitav predeo usko vezan za samo Divčibare na Maljenu. Zna se da su se ove planine nekada nazivale zajedničkim imenom.
U sedamnaestom veku, Povlen, Maljen i Suvobor nazivani su Karadag. Karadag je turski naziv koji znači ‘crna gora’. Ovaj naziv primilo je i naše stanovništvo, pa su tri planine sve do konca osamnaestog veka nazivane Crna gora.
Zajedničko ime prisutno je u našim starim zapisima. Na prelazu iz osamnaestog u devetnaesti vek, Povlen, Maljen i Suvobor prestaju da se nazivaju imenom Crna gora. Tako je tokom devetnaestog veka, planina Maljen je poznata samo pod ovim nazivom.
Knez Miloš Obrenović je veoma dobro poznavao planinu Maljen i često je odsedao upravo u Divčibarama. Boraveći, kako se kaže, ‘gospodarskim kolebama’ na Divčibarama, planinu je nazivao uvek i jedino imenom Maljen.
Ime planine Maljen bilo je poznato početkom osamnaestog veka. Naime, u vreme austrijske okupacije, tačnije 1725-1728, Maljen je važio za jednu od najviših takozvanih crnogorskih planina, sa najvišim vrhovima.
Najviši vrh na Maljenu nosi kraljevsko ime – Kraljev sto. Ovaj naziv se vezuje za kralja, a potonjeg cara Dušana. Prema predanju, kralj Dušan je ovde podigao svoj logor, spremajući vojsku za jedan okršaj sa Ugrima.
Sa ovog visokog mesta, kralj je posmatrao bitku koja se vodila u ravnici. Srpska vojska je potukla neprijatelja, a glasnik je budućem caru doneo srećne vesti u njegov logor na Maljenu. U spomen na ovaj događaj, lokalni žitelji su najviši vrh na Maljenu nazvali Kraljev sto.
Povlen i Maljen su zapravo stari slovenski nazivi. Njihovo značenje je slično i oba se odnose na visove koji se pomaljaju, odnosno uzdižu se ili štrče.
Istorijski razvoj Divčibara
Mnogo pre nego što je prepoznat njihov značaj za odmor i lečenje, koji duguju svojoj izrazito prijatnoj klimi – Divčibare su i vazdušna banja – služile su za druge namene. Istoriju ovog kraja možemo pratiti do u rimsko doba.
Naime, u vreme Rimskog carstva, Divčibare je presecao put koji je povezivao današnji užički sa valjevskim krajem.
Nekada je ovaj kraj bio bogato obrastao četinarskim šumama. Smreka, od koje je danas očuvano tek nekoliko primeraka, bila je najbrojnija.
Planina Maljen je kroz mnoge vekove služila za eksploataciju šuma. Pašnjaci u ovom kraju bili su redovno odredište za napasanje i uzgajanje stoke. Zna se da Divčibare nisu uvek bile stalna naseobina.
Koristile su se tek kao privremeno naseljeno mesto, kada bi se, tokom letnjih meseci, ovde izgonila stoka na ispašu.
Divčibarska polja služila su i za senokos. Mada nam je poznat popis Divčibara kao sela još iz turskih zapisa iz 1476, u kasnijim vekovima su izgubile tu odrednicu.
Na staroj vojnoj karti kapetana Fridriha fon Epšelvica iz 1718, Divčibare su upisane, no, nisu klasifikovane kao selo.
Ubeležene su kao mesto na Crnoj gori. Od vremena Epšelvicove karte, tokom austrijske prevlasti, Maljen je presecala austrijsko.turska granica.
Od Deli-age do kneza Miloša i Melentija Hilandarca
Mogli bismo reći da turistički razvoj Divčibara vuče korene još iz vremena kneza Miloša Obrenovića.
U doba ustanaka protiv turske okupacije, Divčibare su bile u turskom vlasništvu. Pripadale su izvesnom Deli-agi Serčesmi, rođenog u Srebrenici.
No, Deli-aga je bio raspoložen za trgovinu sa knezom Milošem i tako su Divčibare otkupljene od ovog turskog velikoposednika.
Miloš je otkupio divčibarska polja i koristio ih za uzgoj stoke. Čobani iz okolnih sela, užičkih i valjevskih, ovde su gajili stoku za knežev račun.
Knez Miloš, vešt, snalažljiv, praktičan i nadasve pronicljiv čovek kakav je bio, uočio je, između ostalog, da divčibarski kraj izuzetno povoljno utiče na čovekov organizam. Početke divčibarske tradicije kao banjskog odmarališta tako možemo vezati za kneza Miloša.
Počev od 1822, knez je na Maljen i Divčibare često dolazio kako bi se bavio poslovima oko tovljenja stoke.
Boravio je, kako smo već pomenuli u kneževskim, gospodarskim kolebama na ovoj planini, uživajući u letnjem predelima Divčibara.
Miloševe ‘gospodarske kolebe’ nalaze se na lokaciji današnjeg poštanskog odmorišta.
Pored ugodne klime i lepote samoga krajolika, Miloš je mogao da uživa i u izvorima bistre i hladne čiste planinske vode. Izvor nedaleko od njegovog boravišta narod je prozvao česmom Knjaza Miloša.
I druge poznate ličnosti iz naše istorije smatrale su Divčibare i Maljen idealnim mestom za odmor.
Tadašnji timočki episkop, Melentije Hilandarac, odnosno Melentije Vujić iz sela Osečenice, voleo je da boravi na Osečanskim barama, u svojoj brvnari.
Osečanske bare su se ako nazivale Kaluđerskim barama. Narod je njegovo prebivalište nazivao ‘vladičanskom kolebom’.
Do današnjeg dana, u centru Divčibara se 9. avgusta sa velikom radošću proslavlja Sveti Pantelejmon – nekada su se slavlje i vašar održavali kod vladikine kuće.
Čika Neđa i nastanak vazdušne banje
Nastavljamo naše putovanje Divčibarama kroz vekove.
Dvadesetih godina dvadesetog veka javila se i prva ideja o tome da se Divčibare mogu razviti u banjsko odmaralište, odnosno vazdušnu banju. Do ove ideje došao je 1925. gospodin Nedeljko Savić.
Avgusta te godine, gospodin Savić je izneo svoj predlog za vreme jednog kafanskog okupljanja sa svojim prijateljima.
Ideja je dočekana sa velikim optimizmom, a Nedeljko Savić, čika Neđa, postao je poznat kao upravnik Divčibara.
Čika Neđa i njegovi saradnici dali su se na planiranje i izvršenje poduhvata. Najpre su obilazili čitav divčibarski kraj, kako bi pronašli najidealniju lokaciju za odmaralište. Odlučili su da se ono ima uspostaviti na lokaciji današnje pijace, pekare i radnje.
Razlozi za ovakvu odluku bili su više nego opravdani. Kako je i sam čika Neđa objasnio, ova lokacija bila je na idealnoj poziciji: sačuvana od udara snažnih planinskih vetrova, obilata čistom pijaćom i tekućom vodom.
U blizini ovog mesta postojala su čak tri planinska izvora.
Osim toga, vlasnik imanja na čijem se posedu nalazilo ovo parče divčibarske zemlje, bio je voljan da isto proda čika Neđi i njegovim saradnicima, te su se ubrzo mogli baciti na posao.
Plan je bio veoma lepo vođen i dobro organizovan. Izgradnji odmarališta na Divčibarama prethodila je skupština u Valjevu. Na ovoj, osnivačkoj, skupštini održanoj dana 27. decembra godine 1925, rešeno je da se osnuje Zdravstveno društvo Divčibare.
Pravilnik Zdravstvenog društva potpisalo je dvadeset i osam ugldnih stanovnika grada Valjeva i time je izgradnja kuća za odmor mogla otpočeti.
Ideja je bila da se Divčibare urede kao ugodan ambijent za odmor i oporavak.
Prve izgrađene kuće nisu bile ništa više do tipične brvnare, no, nazivane su vilama, što je bio i jedinstveni izraz lokalnog humora.
Prve goste dočekale su već leta naredne godine – to su bili članovi porodica naših vrednih osnivača.
Samo okruženje i izuzetno povoljni klimatski uslovi, uz prisustvo bistrih izvora vode za piće, ostavili su izvrstan utisak na prve, ali i sve kasnije posetioce.
Divčibarski kraj vrlo brzo se pročuo kao idealna destinacija za odmor.
Počeci života divčibarskog letovališta nisu imali nekog posebno organizovanog sadržaja; sam krajolik i njegovo lekovito dejstvo bili su dovoljni da zabave posetioce.
Gosti su uvek iznalazili načine kako da ispune svoje vreme boravka na Divčibarama na kvalitetan i lekovit način.
Rado su sami pešačili po maljenskim predelima, kupali su se i pecali u reci. Crna kamenica bila je jedno od omiljenih mesta na Maljenu i Divčibarama.
Od ‘Valjevske kolonije’ do divčibarskog turizma
Za samo nekoliko godina, Divčibare su se pročule kao izuzetno privlačna destinacija i pravo mesto za relaksaciju i povlačenje iz užurbanih (mada ni približno kao danas!) gradskih naselja. Naročito su Beograđani voleli da dolaze na Divčibare.
Godine 1930, dakle, tek četiri godine nakon što su primile prve goste, Divčibare se, kao odmaralište, znatno proširuju. Ministarstvo trgovine i industrije, kako se tada nazivala institucija, proglasilo je Divčibare za klimatsku turističku destinaciju.
Iste je godine na Divčibarama leto provelo stotinak valjevskih i beogradskih porodica. Tada je na Divčibarama postojalo već preko trideset zgrada za boravak, a tu je bio i dom Društva koji je imao kapacitet od jedanaest soba i svoj restoran.
Pored ovih zgrada, postojale su i mesara, pekara i prodavnica prehrambenog sadržaja. Sve češća odluka Beograđana i žitelja drugih mesta van valjevskog kraja, pretvorilo je Divčibare u turističko mesto šireg značaja.
Od svojih početaka leta 1926, do početka Drugog svetskog rata na ovim prostorima, divčibarski kraj je napredovao i, u turističkom pogledu, ubrzano se razvijao. Treba pomenuti i da je na Divčibarama važila i obavezna lekarska kontrola.
Tuberkuloza i druga zarazna oboljenja koja bi mogla ozbiljno ili fatalno da ugroze zdravlje i živote ljudi bile su predmet obavezne provere. Posetioci Divčibara morali su da prođu obaveznu lekarsku kontrolu, ustanovljenu odlukom Zdravstvenog društva.
Klima Divčibara jeste smatrana izuzetno povoljnom za zdravlje i blagostanje ljudi, ali, oni kod kojih se sumnjalo na akutno zarazno oboljenje, posebno na tuberkulozu, nisu mogli da pristupe odmaralištu, zarad bezbednosti gostiju.
Vratimo se na razvoj divčibarskog turizma uoči svetskog rata. U ovom periodu, sve je više gostiju pristizalo iz većih i značajnijih, pre svega vojvođanskih gradova. Redovni posetioci klimatskog odmarališta na Divčibarama bili su sada i Novosađani i Pančevci.
Razorni rat koji je čitav svet bacio u vrtlog stradanja i straha veoma je unazadio divčibarski razvoj.
Na pragu ulaska u svetski rat, na Divčibarama se turizam odvijao vrlo aktivno, a sve se više placeva otkupljivalo za izgradnju smeštajnih objekata.
Divčibare i Drugi svetski rat
No, pošto su plime rata pristigle i na naše tlo, Divčibare je izgubilo svoj turistički značaj. I ne samo to, lokalno stanovništvo je pretrpelo strašne nepravde od strane nemačkog okupatora.
Dana 28. jula nesrećne 1941, Nemci su zarobili seljake izokolnih maljenskih sela koji su se bavili svojim poslovima na livadama.
Streljali su sve zarobljene, osamdeset i jednog čoveka, u odmazdu za jednog ubijenog i jednog ranjenog svog vojnika.
Po završetku strašnog svetskog rata, Divčibare su se našle potpuno puste, no, već odavno prepoznat potencijal ovog mesta rodio je potrebu da se Divčibare obnove i ponovo osposobe za rad.
Nedugo po izlasku iz rata, određena je tačka za izgradnju hotela „Maljen“, a Divčibare je prve posleratne goste primilo 1947.
U to vreme je počeo da radi i restoran, odnosno gostionica „Crni vrh“, i dan danas jedan od najboljih restorana na Divčibarama.
U narednih desetak godina, polako se nastavilo sa izgradnjom zgrada za privatni smeštaj, a klimatski značaj Divčibara prepoznat je i na republičkom nivou.
Vlada tadašnje Narodne Republike Srbije proglasila je 1949, Maljen sa Divčibarama turističkim mestom od republičkog značaja.
Divčibare danas
Od dvadesetak divčibarskih ‘vila’, kroz nedaće svetskog rata, do naših dana, Divčibare je bilo i ostalo prepoznato kao mesto izvanredne klime i povoljnih uslova za odmor i oporavak.
Turizam je danas veoma razvijena grana u ovom delu Srbije, a Divčibare su jedna od omiljenih destinacija u regionu..
Od odmora u hotelima do pravog seoskog turizma, Divčibare danas mogu da ponude ponešto za svakog posetioca.
Od obilazaka prirodnih lepota, dugih šetnji, jahanja, ribolova i drugih aktivnosti, do uživanja u domaćoj kuhinji i tradiciji ovog kraja, Divčibare su bez sumnje biser valjevskog kraja.